недеља, 26. јул 2015.

Маргиналије из телефона 18.


18. У вези с тим, у потпуности ми је јасно понашање младих људи, којима друштво папагајски замера овај ескапизам у друге светове. Чак, фронт је овде јединствен, изгледа ми да се љути, иначе противници по свим другим питањима, слажу у вези са штетношћу нових медија. Мислим да су млади донели једину разбориту одлуку, јер су алтернативе које им друштво нуди испразне, јадне и истрошене. Овакве идеје и идеали нимало их се не тичу , јер пред собом имају моделе који су нови и узбудљиви. У стандардима генерација пре себе не проналазе никакво добро, јер ни онима који их промовишу нису донели добра. У преживању истих прича нема ничег привлачног и са правом то сматрају губљењем времена. Показали су и превелико стрпљење у слушању наше кукњаве и моралисања и веома исправно оценили да то није вредно њихове пажње. Ипак, не би требало да будемо забринути: стићи ће на време да заузму места која им ми упразнимо, да би на идентичан начин балавили исте оне приче које сада не желе да чују. Неминовно се понавља тај циклус, ништа није научено. Нека макар ово време, док им још нисмо намакли омчу око врата, протиче у сјајном свету илузија. Погрешно је наметати им пријатељства, они се не осећају усамљеним и отуђеним, иако то, гледано споља може да изгледа тако . У животу који воде ничега не мањка, за разлику од нашег. Демони које ће сретати и од којих се ми бојимо, нису њихова креација, већ наша. Ми смо поставили све замке, оне су наша одговорност. Сваки страх који читају са нашег лица није страх који су спремни да разумеју и поделе са нама. Сваку лаж упућујемо њима, од којих тражимо да увек беспрекорно говоре истину, да обављају послове које ми занемарујемо, да остваре резултате за које ми нисмо кадри и да буду све осим неодговорни и лењи, иако смо ми управо такви. Нека их, свет који настањују сада неупоредиво је мање нестваран него онај у који ми желимо да их утерамо.

петак, 24. јул 2015.

Маргиналије из телефона 17.


17. Мене отуђење, за које велики број душебрижника криви модерне технологије и нове облике комуникације, нимало не забрињава. Напротив, у том хладном самовању пред монитором рачунара налазим нешто веома налик монашком испосништву. Тиховање пред екраном, дубока замишљеност над виртуелним светом, препуним неслућених откровења и могућности, то је духовна потрага. Биће заборавља на телесне потребе, на глад и жеђ, потпуно увучено у свет изражен бинарним кодом. Моја одлука да му се препустим била је свесна без обзира на опасности које таква занесеност доноси. Врата спољног света се затварају са треском, помогнута налетима будалаштина и бесмисла, да се никада више не отворе, и живот почиње у виртуелној келији.

понедељак, 20. јул 2015.

Маргиналије из телефона 16.


16. Емил Сиоран каже да је особа која би од њега заслужила дивљење она која нимало не мари за мишљење околине. Он себе изузима из тог реда. Истина је, сваки пут када би ми то успело, обузимао би ме осећај радости и слободе, постајао бих лак и окретан. Наравно, јако брзо би ме сопствене предрасуде, страхови и заблуде враћале назад у блато, забринутог и замишњеног. Свест да је тако, човеку нуди прилику да се избори. Проблем настаје схватањем да непријатељ са којим се ваља изборити нема корење, креће се веома динамично, a некад га је тешко и уочити, иако му знамо име и изглед. Лако се прерушава и често се сели, пролази исти, или чак и већи број промена него ти. Комична је та трка са сопственим репом, али повремена награда пружа велико обећање.

четвртак, 16. јул 2015.

Маргиналије из телефона 15.


15. Mojа урањања у непостојеће, виртуалне светове резултат су одлуке која је донета након пажљивог промишљања. Није у питању зависност или доколица, мада са овим потоњим сигурно постоји нека веза. То је мој одговор на неосетљивост данашњице, лишене било каквог духа и смисла. Ситни трзаји лепоте остају сасвим непримећени, а они не могу ни бити откривени без великог труда. Труд који овде мало ко жели да уложи.

уторак, 14. јул 2015.

Маргиналије из телефона 14.


14. Почиње да ми смета ако било чиме привучем пажњу на себе. То је необично, с обзиром на то да се бавим музиком и да сам пуно пута наступао пред публиком. Можда је то једини начин кад мислим да могу да пренесем нешто лепо и нештетно, па ми тада већа пажња није терет. Моја потреба да будем центар нечега тиме је задовољена. Ако бих, у обичним, свакодневим ситуацијама осетио да ме неко посматра, осетио бих се кривим, питајући се да ли је све на мени на месту на којем би требало да буде.

недеља, 12. јул 2015.

Маргиналије из телефона 13.


13. Бреме које време намеће и који неки међу нама храбро носе, бирајући да не буду комформисти, претешко је за мене. Ја бирам невидљивост. Често сам био привучен појавом необичних људи, који су се истицали својим неуобичајеним изгледом и језиком, волео сам да им се приближим и боље их упознам. Веома често сам био разочаран: све је то само лепа фасада без садржаја. Испод тог циркуса који су изводили није било ничега од вредности. Када би слушали њихова размишљања, зачудили би се баналношћу резултата које они сматрају врхунским постигнућима. Увек је здравије разговарати са остарелим пијачарем, мудрост је у свакој речи. Друштво онаквих о којима овде говорим потребно нам је, вероватно, у раној младости, ако смо здрави. Радозналост је лепа. Међутим, веома брзо, оставићемо их у друштву млађих од нас самих.

петак, 10. јул 2015.

Маргиналије из телефона 12.


12. У мом случају, спокојан, то у ствари значи бити остављен на миру. Када си дете, мало је потребно да би ти таква жеља била услишена. Налазиш своје светове у игри која се никога не тиче, а родитељ ти је захвалан за тренутке у којима си забављен сам собом и не запиткујеш нити тражиш пажњу. Друштво се ипак веома брзо појављује са својим захтевима и почиње протеривање човека из сопственог бића. Тако драгоцени мир бива заувек изгубљен, и ретки тренуци поновног уживања, биће веома скупо плаћани. Увек сам спреман да чиним велике и бесрамне компромисе само у вези са постизањем тог једног циља, да осетим мало мира: водићу баналне разговоре, облачићу неупадљиву и досадну одећу, навући ћу на лице сусретљив осмех. Укратко, у стању сам да испуним сваки, готово сваки, задатак који пред мене стављају пристојност и прихватљив модел понашања, надајући се да ћу на тај начин заслужити своју невидљивост и парченце мира. На овакав начин, моје лицемерје је постало огромно и увећава се сваким даном јер са годинама, изгледа, преостаје све мање времена да се предахне. Велики умови, људи којима се дивимо, можда су из тог разлога били склони опијеностима разних врста, јер су једино у тим минутима проналазили утеху и одмор свом намученом духу, или су на лакши начин, можда, подносили своје сопствено лицемeрје.